NMG@PRAKTIKA_Tomislav Hršak: SPOMENIK...

O RADU:
Koliko je umjet­nost pro­gla­ša­va­nje kons­truk­ci­je za otpra­ši­va­nje tape­ta umjet­nič­kim dje­lom ili još više — spomenikom?

Koliko je vri­jed­no — i je li uop­će vri­jed­no — potom, izvo­di­ti igro­kaz otvo­re­nja spo­me­ni­ka u nekom ano­nim­nom kvar­tu, među nekim zgra­da­ma, nagu­ru­ju­ći se izme­đu auto­mo­bi­la na impro­vi­zi­ra­no­me parkingu?

Benevolentno i s puno razu­mi­je­va­nja, mogli bismo sve sku­pa (o)pravdati for­mu­la­ci­ja­ma kako se radi o usta­lje­noj umjet­nič­koj prak­si ready made‑a, apro­pri­ja­ci­jom kao legi­tim­nim činom umjet­nič­kog izra­ža­ja, a čin otvo­re­nja nazva­ti hap­pe­nin­gom ili even­tom koji za raz­li­ku od (eks­klu­ziv­no aris­to­krat­ski) muzej­sko-gale­rij­ske pro­mo­ci­je sila­zi među gra­đa­ne te koji svo­jom ink­lu­ziv­noš­ću širi krug poten­ci­jal­ne publike.
Konstrukcije za otpra­ši­va­nje tepi­ha bile su uobi­ča­je­ni, stan­dard­ni dio urba­nog ure­đe­nja među novo­grad­nja­ma iz pede­se­tih, šez­de­se­tih i dije­la sedam­de­se­tih godi­na proš­log sto­lje­ća, poput klu­pa, jav­ne ras­vje­te ili kan­ta za sme­će. Škola, ambu­lan­ta, vrtić ili pri­mje­ri­ce igra­li­šte bili su sadr­žaj sva­kog novo­nas­ta­log kvar­ta. Može se, bez puno filo­zo­fi­ra­nja, reći da se o živo­tu i živ­lje­nju smiš­lje­no te plan­ski pro­miš­lja­lo i radi­lo. A onda su doš­li usi­si­va­či s moguć­noš­ću dubin­skog čiš­će­nja pa je potre­ba za kons­truk­ci­ja­ma poče­la biva­ti sve manja. Paralelno s time, volja da se o urba­niz­mu plan­ski raz­miš­lja sve više je ustu­pa­la pred eko­nom­skim zah­tje­vi­ma. Kvartovi su pos­ta­ja­li sve izgra­đe­ni­ji, a urba­ni sadr­ža­ji, osim stam­be­nog, sve manje prisutni.

Bavi li se, onda, Tomislav nos­tal­gič­nim pogle­dom na proš­lost? Oplakuje li soci­ja­lis­tič­ko druš­tve­no ure­đe­nje i sve pozi­tiv­ne stva­ri koje je ono pos­ti­glo? Popularno je to danas radi­ti, znate.

Svrstava li ga to u krug suvre­me­nih auto­ra s istan­ča­nim sen­zi­bi­li­te­tom za druš­tve­no-poli­tič­ko nas­lje­đe i kri­ti­ča­rem kon­zu­me­riz­mom obi­lje­že­nog zeit­ge­is­ta? Ili?

Ili se Tomislav samo zajebava?

Stavimo se, nakrat­ko, u nje­go­vu situaciju.

Nedavno diplo­mi­ra­ni aka­dem­ski kipar, tije­kom stu­di­ja učio je o veli­ka­ni­ma umjet­nos­ti, ana­li­zi­rao nji­ho­va dje­la, divio se maj­stor­stvu pri­ka­za i vla­da­nju mate­ri­ja­li­ma koje su koris­ti­li. Veliki dio paž­nje odla­zio je na skul­p­tu­re u jav­nom pros­to­ru, poseb­no na spo­me­ni­ke. Spomenike uklop­lje­ni­ma u urba­ni ambi­jent ili u pri­ro­du. Neka od tih dje­la domi­ni­ra­ju pros­to­rom, podre­đu­ju oko­li­nu sebi, a neka su tiho, nena­met­lji­vo, uklop­lje­na u svoj oko­liš. U sva­kom slu­ča­ju radi­lo se smiš­lje­no i planski.

Svjestan je Tomislav da je to danas goto­vo neizve­di­vo. Rijetki su pri­mje­ri dobre spo­me­nič­ke plas­ti­ke, a još rije­đe pri­li­ke da se — poseb­no mla­dom auto­ru — pru­ži pri­li­ka da oku­ša svoj talent i zna­nje izved­bom monu­men­tal­nog dje­la. Što mu onda preostaje?

Da s nos­tal­gi­jom gle­da na neka proš­la vre­me­na? Vremena koje nije živio, o koji­ma zna iz pri­ča, foto­gra­fi­ja, fil­mo­va ili iz mito­lo­gi­je dru­gih, u to doba možda sret­ni­jih, bez­briž­ni­jih, defi­ni­tiv­no mlađih.

Zajebava se Tomislav na inte­li­gen­tan način i na svoj račun.

Činom pro­glaš­nje­nja spo­me­ni­kom jed­ne, za današ­nje vri­je­me, bes­po­treb­ne i banal­ne kons­truk­ci­je, Tomislav je otvo­rio i pos­ta­vio više pita­nja o svr­si umjet­nos­ti, nači­ni­ma i stra­te­gi­ja­ma koji­ma se danas umjet­nost vodi i usmje­ra­va. O tome što je skul­p­tu­ra i što je spo­me­nik? O este­ti­ci, kva­li­te­ti, smis­lu i svr­si. I na kra­ju o sta­vu i pozi­ci­ji umjetnika.

Humorom pro­žet, ovaj rad otva­ra veli­ki broj ozbilj­nih pita­nja i uka­zu­je na kri­tič­ne toč­ke sta­nja u druš­tvu, u umjet­nos­ti i kul­tu­ri uopće.

Za raz­li­ku od mno­gih, poseb­no onih koji iz pozi­ci­je moći odlu­ču­ju o nave­de­nom, Tomislav nam barem ne baca pra­ši­nu u oči.

Vedran Perkov

O AUTORU:
Tomislav Hršak rođen je 10. 6. 1992. u Zagrebu. Diplomirao je 2017. na Nastavničkom odsje­ku Akademije likov­nih umjet­nos­ti u Zagrebu. Za svoj rad dobio je neko­li­ko nagra­da (2022. Dobitnik Grand prix nagra­de Erste Fragmenti 18, Lauba Zagreb; 2017. Dobitnik Rektorove nagra­de za pro­jekt Bojom do zdrav­lja 2014). Komisijskim oda­bi­rom naj­bo­ljih stu­dent­skih rado­va u aka­dem­skoj godi­ni 2013./14. iza­bran je rad ready-made Kofer za Fundus ALU. Član je Hrvatske zajed­ni­ce samos­tal­nih umjet­ni­ka od 2021. godi­ne i udru­ge HDLU od 2016. godi­ne kao i udru­ge pri­rod­no-umjet­nič­ki Kružok.

KUSTOS: Vedran Perkov
KUSTOSI PROGRAMA NMG: Katarina Duplančić, Natasha Kadin, Vedran Perkov
DIZAJN: Nikola Križanac
PRIJEVOD: Katarina Duplančić
DOKUMENTACIJA: Glorija Lizde
POSTAV: Tomislav Hršak
DONATORI: Ministarstvo kul­tu­re i medi­ja RH, Grad Split
MAVENU PODRŽAVA: Zaklada Kultura nova
ZAHVALE: KUM, MKC, PDM