NMG@PRAKTIKA_Nikolina Kuzmić: Arhiva patoloških stakalaca

Arhiva pato­lo­ških sta­ka­la­ca diplom­ski je rad mla­de umjet­ni­ce Nikoline Kuzmić s kojim se u svib­nju pred­sta­vi­la u Muzeju suvre­me­ne umjet­nos­ti u Zagrebu u sklo­pu ovo­go­diš­nje izlož­be HT nagra­de za hrvat­sku suvre­me­nu umjet­nost. Radi se o zid­noj ins­ta­la­ci­ji koju sači­nja­va šest „tapi­se­ri­ja“ nas­ta­lih u teh­ni­ci veza. Prikaz je to šest malig­nih boles­ti – kar­ci­no­ida, tumo­ra žen­skih spol­nih orga­na, raka kos­ti­ju, plo­čas­tog kar­ci­no­ma, tuber­ku­lo­ze i tri­hi­ne­le zača­hu­re­ne u miši­ću. Uz nave­de­ne tapi­se­ri­je nala­ze se i tri stak­la na koji­ma se nala­ze osnov­ne infor­ma­ci­je nomen nes­cio paci­je­na­ta. Fascinirana mrtvim, mor­bid­nim dije­lom ljud­ske pri­ro­de, Nikolina spa­ja dva opreč­na svi­je­ta – znans­tve­no medi­cin­ski i umjet­nič­ki pri­ka­zi­vač­ki. Polazišnu toč­ku u pro­miš­lja­nju rada pro­na­la­zi u Foucaltovoj mis­li o hete­ro­to­pi­ja­ma, filo­zof­skoj inter­pre­ta­ci­ji pros­to­ra kao višes­loj­nog, dru­ga­či­jeg. U ovom slu­ča­ju radi se o arhi­vi kao hete­ro­to­pi­ji koji je Nikolini pos­lu­žio kao ins­pi­ra­ci­ja. Točnije arhi­va pato­lo­ških sta­ka­la­ca. Kako auto­ri­ca sama isti­če: Heterotopije grob­lja i muze­ja bile su polaz­na toč­ka. Ideje arhi­vi­ra­nja, spre­ma­nja, nago­mi­la­va­nja i bilje­že­nja pa čak i ono­ga što je gro­te­sk­no, mor­bid­no — „ruž­no“ — bile su izra­zi­to interesantne.

Zahvaljujući broj­nim bli­skim odno­si­ma s pri­ja­te­lji­ma medi­cin­ske stru­ke, ima­la je pri­li­ku upoz­na­ti se s pro­ce­som stva­ra­nja pato­his­to­lo­škog nala­za, jed­nog vida medi­cin­skog nala­za u kojem se pre­is­pi­tu­je ljud­sko tki­vo pod mikro­sko­pom, tzv. biop­si­ja. Tad se poja­vi­la želja za pri­ka­zom boles­ti kao nečeg pot­pu­no pri­rod­nog i bli­skog. Upravo tu se kri­je njen umjet­nič­ki izri­čaj, u nas­to­ja­nju da spo­ji naiz­gled nes­po­ji­vo, da kroz umjet­nost pri­bli­ži sve ono što se u druš­tvu sma­tra ruž­nim, odba­če­nim, nepo­želj­nim. Morbidnost, gro­te­ska i este­ti­ka ruž­no­će nje­ni su foku­si inte­re­sa. Iako po stru­ci diplo­mi­ra­na sli­ka­ri­ca, odlu­či­la se izra­zi­ti kroz teh­ni­ku veza koju prak­ti­ci­ra od dje­tinj­stva kada su je tome podu­ča­va­le bake kro­ja­či­ce. Taj hobi je odu­vi­jek sagle­da­va­la kao medij s mno­gos­tru­kim poten­ci­ja­lom te joj je baš iz tog raz­lo­ga bilo inte­re­sant­no spo­ji­ti jedan izra­zi­to tra­di­ci­ona­lan izri­čaj i for­mu bilje­že­nja s ana­li­tič­kim, poma­lo suro­vim medi­cin­skim pos­tup­kom. Tehnikom veze­nja kao vrlo zah­tjev­nim ali i medi­ta­tiv­nim pro­ce­som stva­ra njež­ne, oku ugod­ne i priv­lač­ne tapi­se­ri­je pre­no­se­ći mikro­skop­ske pri­ka­ze nave­de­nih boles­ti. Od mate­ri­ja­la koris­ti vunu i konac na pod­lo­zi od tapi­so­na, fil­ca i retek­sa. Bolesti su pot­pu­no nasu­mič­no oda­bra­ne (bez ikak­vih sen­ti­men­tal­nih ili tra­umat­skih poza­din­skih raz­lo­ga odabira).