Projekcija u počast Béli Tárru

 Film kojim Béla Tárr nas­tav­lja soton­ski ples još uvi­jek se čuva i gle­da jedi­no na 35-mili­me­tar­skoj tra­ci, a prvi put je u Hrvatskoj pri­ka­zan pri­je 20 godi­na na 5. STFF‑u. Za sve lju­bi­te­lje meta­fi­zič­kog europ­skog fil­ma i mla­đu gene­ra­ci­ju koju zani­ma kult ovog auto­ra, ovo je pri­li­ka da svje­do­če arte­fak­tu film­ske povi­jes­ti bez upli­va suvre­me­ne tehnologije.

Projekcija poči­nje u 21:00 sat, ulaz slobodan.

WERCKMEISTEROVE HARMONIJE (c/b, 35 mm, 145 min)

Mještani jed­nog mađar­skog pro­vin­cij­skog gra­di­ća išče­ku­ju dola­zak cir­ku­sa čije su glav­ne atrak­ci­je pre­pa­ri­ra­no tru­plo “naj­ve­ćeg kita na svi­je­tu” i tajans­tve­ni Princ koji navod­no ima spo­sob­nost priv­la­če­nja nasil­nih sljed­be­ni­ka. Po dola­sku cir­ku­sa, na glav­nom trgu skup­lja­ju se gomi­le lju­di kako bi vidje­le atrak­ci­ju. Pritom pola­ko naru­ša­va­ju rav­no­te­žu gra­da stva­ra­ju­ći osje­ćaj nape­tos­ti, ner­vo­ze, nasi­lja i naz­na­ku apo­ka­lip­se. Film je kore­ži­ra­la Ágnes Hranitzky.

Béla Tárr

(r. 1955) mađar­ski sce­na­rist i reda­telj, već kao šes­na­es­to­go­diš­njak počeo je sni­ma­ti ama­ter­ske fil­mo­ve. Njegov rad pri­vu­kao je paž­nju stu­di­ja Bele Balazsa koji mu je pomo­gao finan­ci­ra­ti nje­gov dugo­me­traž­ni igra­no­film­ski debut Obiteljsko gni­jez­do (Családi tüzfé­szek, 1979.). Film je kri­ti­ka uspo­re­đi­va­la s fil­mo­vi­ma Johna Cassavettesa, a uz nje­go­va sli­je­de­ća dva dje­la, Autsajder (Szabadgyalog, 1981.) i Panelkapcsolat (1982.), čini prvo raz­dob­lje nje­go­va stva­ra­laš­tva obi­lje­že­no soci­jal­nim tema­ma i doku­men­ta­ris­tič­kim cine­ma-veri­te sti­lom. Televizijska adap­ta­ci­ja Shakespeareova Macbetha (1982.), snim­lje­na u samo dva kadra (prvi u tra­ja­nju od 5, a dru­gi od 67 minu­ta) naj­a­vi­la dru­gu fazu nje­go­va stva­ra­laš­tva. Sredinom osam­de­se­tih zapo­čeo je surad­nju s pis­cem Lászlóm Krasznahorkaijem pre­ma čijim je pred­loš­ci­ma reži­rao Prokletstvo (Kárhozat, 1988.), Sotonski tan­go (Sátántangó, 1994.) i Werckmeisterove har­mo­ni­je (Werckmeister har­móniák, 2000.). Prokletstvo je ozna­či­lo poče­tak vizu­al­no­ga sti­la po kojem je danas naj­poz­na­ti­ji (karak­te­ri­zi­ra­nog crno bije­lom sli­kom i dugim, uspo­re­nim kadro­vi­ma), a čiji je vrhu­nac ostva­ren u sed­mo­ipol­sat­nom Sotonskom tan­gu koji mu je konač­no među­na­rod­no priz­na­nje, a ni Werckmeisterove har­mo­ni­je nisu ništa manje cije­nje­ne. Dobio je nagra­du za izni­man dopri­nos razvo­ju film­ske umjet­nos­ti na 11. Splitskom film­skom fes­ti­va­lu 2006. godi­ne. Njegova pos­ljed­nja dva fil­ma su Čovjek iz Londona (A Londoni fér­fi, 2007.), pre­ma nove­li Georgesa Simenona i dra­ma Torinski konj (A torinói ló, 2011.).