NMG@PRAKTIKA_Ivana Škvorčević: Iskušavanje slike

O RADU:
ODJEK KRAJOLIKA
Ima nešto u tom hori­zon­tu. Nešto u tom krajoliku.
Prije neko­li­ko godi­na zate­kao sam se u jed­nom sla­von­skom polju. Zaustavio sam se pored ces­te da pro­teg­nem noge i udah­nem svje­ži zrak nakon duge vož­nje. Posvuda oko mene rav­ni­ca. Tek par sta­ba­la reme­ti­lo je ide­al­no rav­nu crtu hori­zon­ta. Nebo gore, zem­lja dolje. Dva ele­men­ta u pot­pu­noj rav­no­te­ži. Jedino što se mije­nja je inten­zi­tet svje­tla. Bio je tmu­ran dan, kas­no popod­ne. Na hori­zon­tu se poče­la pojav­lji­va­ti izma­gli­ca, poni­šta­va­ju­ći crtu izme­đu neba i zem­lje, pre­tva­ra­ju­ći ih u jed­no. Uživao sam gle­da­ju­ći neko vri­je­me tu pre­obraz­bu, pa sjeo u auto­mo­bi­li i kre­nuo dalje. Dovoljno sam vidio, tre­ba oti­ći dok je sigurno.
Ivanu Škvorčević upoz­nao sam na nje­zi­noj samos­tal­noj izlož­bi u Galeriji Kazamat u Osijeku. Iako sam u Galeriju došao netom pri­je kra­ja rad­nog dana, Ivana se ponu­di­la da me pro­ve­de kroz izlož­bu, ne mare­ći za to koli­ko će joj vre­me­na to odu­ze­ti. Sjećam se da sam gle­da­ju­ći nje­zi­ne sli­ke, ins­ta­la­ci­je i video-rado­ve pomis­lio kako je pot­pu­no logič­no da su ti rado­vi nas­ta­li baš u Osijeku, baš u Slavoniji. Da ima nešto u tom hori­zon­tu i tom kra­jo­li­ku. Nešto što te određuje.
Radovi na toj izlož­bi bili su sve­de­ni na naj­jed­nos­tav­ni­je ele­men­te: crne i bije­le plo­he ili polja, poput
neba i zem­lje, među­sob­no jas­no odi­je­lje­ni. Oblici sve­de­ni na znak, ali znak ispraž­njen od zna­če­nja. Anonimna for­ma bez dodat­nog nara­ti­va. Redukcija sadr­ža­ja, reduk­ci­ja pri­ka­za. Slično kao što magla poni­šta­va pre­poz­nat­lji­vost: pre­os­ta­ju tek naznake.
Tezu da u osob­nom i druš­tve­nom karak­te­ru ima nečeg uvje­to­va­nog pod­neb­ljem, nači­nom živ­lje­nja, a samim tim i stva­ra­nja, čes­to sam si ponav­ljao i pot­vr­đi­vao. Tijekom godi­na i rela­tiv­no čes­tih dola­za­ka u Osijek upoz­na­vao sam se s kole­ga­ma, danas pri­ja­te­lji­ma, i nji­ho­vim rado­vi­ma. Ako bih mogao naves­ti nešto što bi se moglo oka­rak­te­ri­zi­ra­ti kao ele­ment koji pove­zu­je umjet­ni­ke koji dje­lu­ju unu­tar osječ­ke sce­ne, bila bi to sklo­nost ka reduk­ci­ji. Sklonost ka praž­nje­nju od sva­kog viška.
Umjetnički je to krug unu­tar koje­ga se Ivana kre­će i dje­lu­je. Dijeli slič­ne inte­re­se, pris­tu­pe i prin­ci­pe. Formirana kao umjet­ni­ca u tak­vom umjet­nič­kom kra­jo­li­ku, Ivana nje­gu­je zajed­nič­ke sklo­nos­ti ne upa­da­ju­ći pri­tom u zam­ku ponav­lja­nja već viđe­nih rje­še­nja ili pre­uzi­ma­nja tuđih for­mu­la. Još od našeg prvog raz­go­vo­ra, kada me vodi­la po svo­joj izlož­bi, shva­tio sam da Ivana zna što radi i zbog čega to radi. Jasnoća i čis­to­ća izved­be i pro­miš­lja­nja o likov­nos­ti pri­sut­na je i na ovoj izlož­bi. Ambijentalnu ins­ta­la­ci­ju Iskušavanje sli­ke čine mini­ma­lis­tič­ke for­me i obli­ci ras­po­re­đe­ni u pros­to­ru gale­ri­je. Mogli bismo ih nazva­ti sli­ka­ma i skul­p­tu­ra­ma, ali to im nije pri­mar­na svr­ha. Služe više kao mar­ke­ri u pros­to­ru. Definiraju ambi­jent koji je u kons­tant­noj mije­ni, pre­obraz­bi. Promjenom svje­tla, odnos­no frek­ven­ci­je elek­tro­mag­net­skih valo­va, mije­nja se i doživ­ljaj cije­log ambi­jen­ta. Svaka for­ma, neo­vis­no o tome koli­ko je pre­ciz­no izve­de­na i kom­pak­t­na, gubi na čvr­sto­ći i jasnoći.
Ma koli­ko raci­onal­no raz­lo­ži­li poje­di­ne ele­men­te ove izlož­be, dali im jas­nu defi­ni­ci­ju, for­mu­lu, pojas­ni­li oblik i struk­tu­ru, naj­ve­ći bi dio i dalje ostao izvan našeg dose­ga. Ovdje se, naime, ne radi o raci­onal­nos­ti, nego o intu­itiv­nos­ti. Racionalno osmiš­ljen i izve­den, ovaj rad ne tra­ži da ga se ras­tu­ma­či ili inter­pre­ti­ra, već doži­vi. Ono što čini ovaj ambi­jent nije sadr­žaj, nego osje­ćaj. Uronimo u nje­ga i pre­pus­ti­mo mu se.
‑Vedran Perkov

O AUTORICI:
Ivana Škvorčević, 1994. Nova Gradiška. Završila pred­di­plom­ski stu­dij likov­ne kul­tu­re Umjetničke aka­de­mi­je u Osijeku 2017.godine (danas Akademija za umjet­nost i kul­tu­ru u Osijeku) i stek­la naziv prvos­tup­ni­ce likov­ne kul­tu­re, univ​.bacc​.art. Dobitnica je deka­ni­či­ne nagra­de 2016. godi­ne, dru­ge nagra­de za mla­de suvre­me­ne umjet­ni­ke Zlatna lube­ni­ca u Puli i tre­će nagra­de 2017. godi­ne na II. Međunarodnom stu­dent­skom bije­na­lu za rad Vibracije regis­tri­ra­ne u dubo­kom tisku. Godine 2018. pos­ta­je čla­ni­com HDLU‑a Osijek. Kao umjet­ni­ca ostva­ri­la je šest samos­tal­nih izlož­bi te je sudje­lo­va­la na broj­nim grup­nim izlož­ba­ma u Hrvatskoj i ino­zem­s­tvu. 2020. godi­ne bora­vi na stu­dij­skoj raz­mje­ni na Staatliche Akademie der Bildenden Künste Stuttgart, na sli­kar­stvu, u kla­si Reto Bollera. Iste godi­ne diplo­mi­ra­la je pri Odsjeku za vizu­al­nu i medij­sku umjet­nost na Akademiji za umjet­nost i kul­tu­ru u Osijeku, te stek­la naziv magis­tri­ce likov­ne edu­ka­ci­je. Njezine aktiv­nos­ti vežu se uz umjet­nič­ke ins­ta­la­ci­je, pro­ši­re­no sli­kar­stvo te video i fotografiju.

KUSTOS: Vedran Perkov
KUSTOSI PROGRAMA NMG: Katarina Duplančić, Natasha Kadin, Vedran Perkov
DIZAJN: Nikola Križanac
PRIJEVOD: Katarina Duplančić
DOKUMENTACIJA: Glorija Lizde
POSTAV: Katarina Duplančić, Franko Sardelić Kolinac
DONATORI: Ministarstvo kul­tu­re i medi­ja RH, Grad Split
MAVENU PODRŽAVA: Zaklada Kultura nova
ZAHVALE: KUM, MKC, PDM