Magdalena Modrić: „NEMA KORISTI“

U Kockinoj gale­ri­ji ćemo ugos­ti­ti izlož­bu “Nema koris­ti” auto­ri­ce Magdalene Modrić, a otvo­re­nje će se odr­ža­ti 1. lip­nja u 20 sati.

O AUTORICI:
Magdalena Modrić, rođe­na 1997. u Splitu.
Upisala Akademiju 2016. (UMAS, kipar­stvo), diplo­mi­ra­la 2022.
Sudjelovala na broj­nim skup­nim izlož­ba­ma i dru­gim pro­jek­ti­ma za vri­je­me stu­di­ra­nja na Akademiji.
2018. dobit­ni­ca nagra­de „Splitski pupoljak“
2023. dobit­ni­ca Dekanove nagrade.

IZJAVA O RADU:
“Preispitujući svo­ju sva­kod­ne­vi­cu, zapa­zi­la sam neko­li­ko među­od­no­sa, od kojih poseb­nu ulo­gu ima odnos odmo­ra i rada. Rad je poja­va koja je evo­lu­ira­la s civi­li­za­ci­jom, i dok je to u samim poče­ci­ma bila puka podje­la obve­za u pri­mi­tiv­nim zajed­ni­ca­ma, a u veli­kim sta­rim civi­li­za­ci­ja­ma bila veli­ča­na kao ritu­al, egzis­ten­ci­ja­li­zam ga je osu­dio i dodi­je­lio mu ulo­gu boles­ti koja nagri­za čovje­kov duh i uni­šta­va mu tijelo.

Jedan od poz­na­ti­jih roma­na s koji­ma smo se ima­li pri­li­ku susres­ti još u ško­li je Kafkina „Preobrazba“, u kojoj se pro­ta­go­nist, čovjek koji napor­no radi kako bi pre­hra­nio obi­telj, budi pre­tvo­ren u kuk­ca. Gregor se u svo­joj sva­kod­ne­vi­ci odri­če svo­jih želja i potre­ba ura­nja­ju­ći u vre­vu kapi­ta­lis­tič­kog druš­tva rano sva­kog jutra i ta sila nje­gov „duh“ izvla­či iz tije­la te se budi kao hiper­stvar­na ver­zi­ja sebe – to jest, kao kukac koji radi bez pri­go­va­ra­nja kako bi pro­izvo­dio ili pro­da­vao dobra koja će net­ko dru­gi kon­zu­mi­ra­ti. Premda su se vre­me­na malo pro­mi­je­ni­la i rast u sfe­ri tre­ćeg pro­izvod­nog sek­to­ra je na neki način rad­ni­ka danas natje­rao da se „soci­ja­li­zi­ra“ u rad­no­me okru­že­nju i bira svo­je rad­no vri­je­me, rezul­tat je opet nega­ti­van; ta je „soci­ja­li­za­ci­ja“ samo namet­nut izbor, a rad­no vri­je­me kroz tak­vu slo­bo­du oda­bi­ra pre­la­zi osam sati. Ipak, rad pri­je sve­ga reflek­ti­ra moju inter­pre­ta­ci­ju Baudrillardove ide­je iz „Simulakrumi i simu­la­ci­ja“ te de Saussureove teori­je zna­ka kroz ins­ta­la­ci­ju potak­nu­tu vlas­ti­tim iskus­tvom iz krat­kog peri­oda života.

Vodeći se isti­ma, nije bilo smis­le­no mode­li­ra­ti ala­te, već je za sva­ki komad izra­đen gli­ne­ni kalup pra­vog ala­ta – koji može reza­ti, kojim se može uda­ra­ti (…) – kalup pre­uzi­ma for­me, deta­lje poje­di­nog ala­ta – ali gip­sa­ni odljev nema funk­ci­je koje ori­gi­nal može obav­lja­ti – više nema korist koju ima alat od kojeg pre­uzi­ma oblik. Ipak – u tra­di­ci­ji, gli­na je mate­ri­jal od koje­ga se radi model, a gips mate­ri­jal od koje­ga se radi kalup – i nji­ho­ve su ulo­ge zami­je­nje­ne, sto­ga je teško reći da je pra­vi alat „ori­gi­nal“ gip­sa­nih odlje­va – oni nisu „kipo­vi“, već su samo kopi­ja kopi­je, ali ne i repro­duk­ci­ja. Svaki alat sam za sebe je simu­la­ci­ja kojoj se više ne može pro­na­ći ori­gi­nal (jer je gli­ne­ni kalup uni­šten), a taj niz simu­la­ci­ja koje se ispre­pli­ću po uzdig­nu­toj povr­ši­ni u gale­rij­skom pros­to­ru tvo­re neudo­ban „madrac“ koji tje­ra čovje­ka da ipak usta­ne i nas­ta­vi radi­ti dalje.

Krevet, koji bi tre­bao pru­ža­ti udob­nost i poči­nak, pos­ta­je sim­bol cik­lu­sa rada koji nika­da ne sta­je i ne odma­ra – više nema koris­ti poku­ša­ti tra­ži­ti odmor, jer kre­vet više ne pru­ža tvrd san, neudo­ban je i kao takav može rezul­ti­ra­ti besa­nom noći punom pre­is­pi­ti­va­nja; ima li kak­ve koris­ti ili smis­la radi­ti ovo što radi­mo i je li samo napo­ran rad može oprav­da­ti ovaj oda­bir „pos­la“? U konač­ni­ci, ležaj je izve­den u dimen­zi­ja­ma nešto manji­ma od kre­ve­ta za jed­nu oso­bu kako bi s pro­ma­tra­čem komu­ni­ci­rao na intim­ni­joj razi­ni, govo­re­ći o iskus­tvi­ma i pro­ble­mi­ma indi­vi­du­al­ca, pod­sje­ća­ju­ći ga na nje­go­ve vlas­ti­te bor­be pro­tiv umo­ra i sil­nih druš­tve­nih pri­ti­sa­ka s koji­ma se nosi sam, na „ogra­ni­če­nom prostoru“.

Ležaj je smje­šten na sre­di­ni pros­to­ri­je i opo­na­ša pri­vi­đe­nje kre­ve­ta iz per­s­pek­ti­ve iscrp­lje­nog pro­ma­tra­ča – a ins­ta­la­ci­ja je popra­će­na s neko­li­ko manjih rado­va, koji vise poput bilje­ški, ras­po­re­da rada i obve­za – ozna­če­ne „sim­bo­lom ala­ta“. Te bilje­ške, koje su naz­na­če­ne na zido­vi­ma poput hije­ro­gli­fa, samo su dio fata­mor­ga­ne koja se uka­zu­je pro­ma­tra­ču kroz sim­bo­le, i u tak­vo­me okruž­ju nema nago­vi­jes­ti sna, već samo lelu­ja ide­ja odmo­ra koji je nedostižan.

Davno pri­je tre­nut­ka kada je nas­ta­la ide­ja za ovu ins­ta­la­ci­ju, na rad sam gle­da­la kao na ritu­al, u kojem je pro­ces naj­važ­ni­ji dio koji nas uči i koji pru­ža neka­kav uži­tak samog dje­lo­va­nja. Ideja i potre­ba za reali­zi­ra­njem ovog rada nas­ta­la je u sasvim dru­ga­či­jim okolnostima.
Sam pro­ces je na kra­ju vjer­no popra­tio ide­ju rada – posao je zah­ti­je­vao više vre­me­na nego što je u počet­ku pro­ci­je­nje­no, a ni na koji način se nije mogao olakšati.”

Izložba osta­je otvo­re­na do 8. lip­nja, a može se raz­gle­da­ti rad­nim danom 17 – 20 sati te po dogo­vo­ru na 0996018735.

ORGANIZACIJA:
Udruga Aktivist

VODITELJICA GALERIJE I KUSTOSICA IZLOŽBE:
Katarina Duplančić, mag.educ.art.hist.

ZAHVALE:
Koalicija udru­ga mla­dih, Multimedijalni kul­tur­ni centar

Rad udru­ge Aktivist podr­ža­va Zaklada Kultura nova.